Vesna Pešić, poznata i pod pseudonimom BECHA, ilustratorica je i dizajnerica vizualnih komunikacija iz Novog Sada, koja se posljednjih godina daleko van granica Srbije proslavila svojim vrlo specifičnim i originalnim grafičkim stil(ovima). Rođena je godine 1984., a nešto manje od četvrt stoljeća kasnije diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odsjeku za grafički dizajn. U studiju Fried Pictures radila je kao art director do 2011, kada postaje freelance umjetnica. Izlagala je na više skupnih izložbi u regiji i inozemstvu (na festivalu Mikser 2010. godine, na izložbama Star of Bethnal Green u Londonu, Depthcoreu New Yorku, izložbi suvremenog kolaža Cut & Paste u Stockholmu, itd.), a priredila je i tri samostalne izložbe u Nišu, Zaječaru i Beogradu. Radovi su joj objavljivani u brojnim časopisima i u nekoliko knjiga i zbornika, a kao ilustratorica radi za klijente poput Telenora, Yamahe, časopisa Elle i Playboy, i mnoge druge… Vesnu smo ‘ulovili’ nakon predavanja održanog u Beogradu pred dupkom punom glavnom salom gradskog Kulturnog centra, a kako se poslije nije mogla dugo zadržati, bez problema smo dogovorili ovaj mail-intervju. Uživajte u čitanju!

U sklopu programa nedavno završene konferencije Dizajner: autor ili univerzalni vojnik 4 – Obuka, u Kulturnom centru Beograda održala si vrlo posjećeno i zanimljivo predavanje o svome radu, koje je bilo kombinacija projekcije dokumentarnog videa u tvojoj vlastitoj režiji, te živog razgovora s publikom. Što te potaknulo baš na ovakav pristup i koristiš li ga inače u javnim predstavljanjima?

Odbila sam nekoliko poziva za slična predavanja, a prvi koji sam prihvatila bio je za predavanje prošle godine na festivalu Magdalena u Mariboru. Tada sam bila u žiriju i predavanje se podrazumevalo. Kako imam veliki problem sa tremom, ali i uopšte ne volim kada sam u centru pažnje, razmišljala sam o kompromisu gde ne bih odbila ovu ponudu, a u isto vreme bih izbegla javni nastup. Rešenje je bio video, i još tada sam napravila nešto slično ovome što je bilo na Vojniku. Tako da mi je ovo bilo drugo predavanje, mogu reći i uspešnije s obzirom da sam ostvarila kontakt sa publikom. Dosta sam razmišljala o pravom pristupu i šta bi trebalo reći studentima, imajući u vidu toliko različitih interesovanja. Nisam želela da zvučim kao neko ko svoje iskustvo vidi kao najispravnije. Svako mora proći kroz to na svoj način. Umesto pričanja, ovaj video možda jeste linija manjeg otpora, ali je svakako jedan od načina komunikacije. Pogotovo me raduje što sam dobila nekoliko divnih mejlova od studenata koji su prisustvovali predavanju i koji su me ohrabrili da ovakve situacije budu učestalije.

Znakovito je bilo pitanje jedne djevojke iz publike o tome koliko sati dnevno radiš, jer se po kvaliteti i kvantiteti tvojih ilustracija vidi da radiš jako, jako puno. Možeš li nam ispričati nešto o projektima koje sada razvijaš, klijentima za koje radiš, i tvom uobičajenom rasponu poslova? Pri tome mislim na distinkciju komercijalno/nekomercijalno, naručeno/samoinicirano, itd…

Od kada radim kao freelance umetnik, bilo je više komercijalnih projekata nego onih samoiniciranih, a najviše zbog manjka vremena. Trudim se da svaku pauzu između naručenih poslova iskoristim za lične priče koje čekaju da budu otelotvorene kroz radove. Prošle godine je to bila serija Yesterday. Počela je na temu Time, što je bio konkurs kolektiva Depthcore koji okuplja digitalne umetnike, a čiji sam član. Seriju sam kasnije nadogradila i sada broji deset radova. Inspirisana je prošlošću, tačnije, nekim završenim periodima u mom životu i nekim osobama koje su ih obeležile. Kada bi te životne faze bili ljudi, ovako bi izgledali. Za ovo mi je poslužio Vorholov citat “Your own life while it’s happening to you never has any atmosphere until it’s a memory”. Ove godine radim seriju radova na temu Primal, što je takođe u okviru Depthcorea. Bavi se životinjskim i ljudskim instinktima. Biće predstavljena u celosti u junu, na izložbi u Beču, u galeriji Olschinsky, gde je serija Untitled Places trenutno na prodaji u ograničenim kopijama i formatima. Što se naručenih stvari tiče, upravo radim na omotu za jednu knjigu italijanskog izdavača koja se bavi digitalnom umetnošću. I kvalitet i kvantitet se dobija kada se vreme uloži u rad… A vreme jako brzo prolazi. Volela bih da dan traje duže ili da mogu da spavam kraće. Imam grižnju savesti kada ništa ne radim, kada se samo odmaram.

Diplomirala si na odsjeku za grafički dizajn, na usmjerenju za primjenjene umjetnosti Fakulteta umetnosti u Nišu. Na koji te način odredilo formalno obrazovanje? Jesi li već za vrijeme studija počela razvijati svoju specifičnu tehniku ilustracije spajanjem kolaža i vlastitih crteža, i koje si alate tada koristila? Reci nam nešto više o svom diplomskom radu, koji je na neki način postao temelj tvog kasnijeg grafičkog izraza.

U vreme studiranja nisam ni razmišljala o ilustraciji kao mogućnosti. Studirala sam grafički dizajn i na to sam bila usredotočena. Program obrazovanja bio je usmeren na osposobljavanje nas studenata u struci grafičkog dizajna. Fakultet ni na koji način nije inicirao moju pre-orijentaciju na ilustraciju. Za to je zaslužan internet gde sam pronašla sjajne primere kolaža koji su podstakli moja interesovanja. Tada sam radila ručno, skupljala stare časopise i radila sa raznoraznim grafičkim priborom. To se provuklo kroz neke studentske radove, pa tako i sam diplomski rad. Mislim da je to bio prvi rad u kome sam osetila da radim nešto u čemu se potpuno pronalazim i što sam želela da radim i dalje. Ispravan osećaj u svakom smislu. Preko fotografija svih nas iz klase, koje je radio moj kolega Goran Kamenov, crtala sam i bojila i taj efekat koji sam dobila svaki put me je očarao. Belim tušem preko štampane boje, pa s vremenom vidite da su efekti različiti u odnosu na vrstu papira i vrstu štampe, pa onda dalje eksperimentišete… Sve je to jedan jako zanimljiv proces, koji je pre svega zabavan.

Koji su, po tebi, neizostavni dijelovi obrazovanja svakog dizajnera, ilustratora, odnosno vizualnog umjetnika i koliko su oni zastupljeni u lokalnim srednjim školama i na fakultetima?

Na osnovu ličnog iskustva, najveći problem su zastareli obrazovni programi koji ne idu u korak sa današnjim tendencijama i možda su nedovoljno usmereni na određene oblasti interesovanja. Takođe, dešava se i da su ponekad pogrešni ljudi na pozicijama profesora, koji izgube i ono malo kredibiliteta što su imali onog trenutka kada im vidite portfolio. Na kraju studiranja shvatite, a srećnici i tokom trajanja, da nije presudno ni na kome ste fakultetu dobili diplomu, ni koje ocene nosite u indeksu, ako pored toga nemate dovoljno želje i interesovanja da sebe nadograđujete mimo tih ustanova. Od kad sam završila fakultet, nijedan posao nisam dobila jer su pogledali ocene ili tražili diplomu na uvid. Sve je samo u sposobnostima koje ste spremni da pokažete. Sami smo odgovorni za sebe i loš fakultet ne sme biti izgovor za neuspeh. Ili da se pozovem na Miku Antića “Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada”.

U tvom se radu osjeća jak utjecaj nadrealizma, a ilustracije ti sadrže reference na najrazličitije aspekte umjetnosti, dizajna i popularne kulture iz gotovo svih razdoblja modernizma, prema čemu bi tvoj dosadašnji opus mogli označiti izrazito post-modernim. Je li ovakav pristup vizualnoj kulturi koja te okružuje svjestan, ili se spontano razvio? U tom smislu, osjećaš li se uključenom u neki širi trend u dizajnu i ilustraciji? Na koji način odlučuješ koje ćeš motive koristiti u određenom projektu?

Ne volim da se opterećujem pravcima i pravilima u umetnosti, niti da sebe negde određeno svrstavam, ali ne mogu reći da na mene ne utiče ono što svakoga dana gledam. Ono što svesno pokušavam jeste da inspirativne projekte, a posebno one autorske, svaki put radim sa drugačijim pristupom. Ne samo idejno, već i tehnički i stilski. Trudim se da se ne ponavljam, sem kada klijent zahteva nešto slično onome što sam već uradila. Pa čak i tada se trudim da se motivi vizuelno razlikuju.
Ne pokušavam samoj sebi da demistifikujem zašto mi određeni kontrasti boja ili neki specifični predmeti tako zapadnu za oko pa ih doživljavam kao savršen sklop. Jednostavno pratim taj neki unutrašnji osećaj. Zvuči kao kliše, ali u procesu rada i pronalaženju pravih elemenata, nikada nemam neke naučene teorije na pameti, nešto što se po lekciji uklapa u potvrđeno, već samo taj utisak šta meni deluje kao prava kombinacija. I moje traganje za tim ume da traje par sati, ali češće potraje par dana jer ona prespavana noć uglavnom pomogne da novim očima vidim sliku, te iz prve uočim šta je suvišno ili pak nedostaje.

Jednom kada si odlučila raditi samostalno, je li bilo teško doći do prvih klijenata? S obzirom na veliku originalnost i prepoznatljivost tvoga rada, je li bilo zahtjevno prilagoditi se različitim očekivanjima?

Odluku da radim kao freelance umetnik donela sam tek onda kada sam videla da bih imala dovoljno posla. Tačnije, dve godine sam istovremeno imala stalan posao po osam sati dnevno, a posle posla i vikendom bila sam posvećena freelance poslovima koji su bili vezani iskljuivo za moje kolaže, odnosno ilustracije. Nije bilo lako raditi oba istovremeno, ali stalan posao mi je bio neophodan zbog para, a dodatne nisam odbijala jer mi je krajnji cilj bio stvoriti portfolio koji će mi omogućiti poslove samo iz domena ilustracije i u stilu koji je meni blizak. U tom periodu sam iz portfolia na internetu uklonila sve stvari koje su bile vezane za dizajn jer nisam želela da me klijenti angažuju zbog toga.

Gdje u tvojim ilustracijama prestaje gusta mreža simboličnih značenja, a počinje dekoracija i čista estetska uživancija? Mogu li se i trebaju li se uopće odvajati ova dva aspekta?

Nekada ni sama nisam sigurna… O nekoj dubljoj simbolici u komercijalnim radovima neću ni govoriti pošto je uglavnom sve očigledno i mora biti jasno. Autorske radove, one u kojima imate potrebu da budete lični, mogu da poistovetim sa nekom vrstom poveravanja. Uvek postoji ona inicijalna ideja koja pokreće rad ili seriju radova, a koja se razrađuje kroz sam proces i meni je taj deo omiljen. To je neka vrsta meditacije za mene – prvo, istraživanje priče kroz vizuelno (boje, motivi, teksture i planovi), ali i kroz koncept, kroz raslojavanje te prve misli zbog koje je rad i nastao. Teme koje se često provlače kroz moje radove imaju veze sa ljudskim odnosima, seksualnošću, psihološkim stanjima, relacijama koje uspostavljamo sa stvarima oko sebe, sa svetovima koje nosimo u sebi… Takođe, često mi se dešava da neko značenje koje ima savršenog smisla i do kojeg jako držim, uočim tek kasnije i pitam se da li su ove stvari slučajne ili isplivaju same a da ih nisam ni svesna.

Gledajući tvoj video na predavanju, u drugom planu sam primijetio kako su ti police pune stripova ili, kako se to danas veli, grafičkih novela (odnosno, po naški, crtanih romana). Zamijetio samPersepolis Marjane Satrapi, From Hell Alana Moorea i Eddie Campbella, itd. Koji su ti stripovi i autori posebno dragi? Koje trenutno čitaš?

Da, knjige su najveća dragocenost koju imamo u kući. Trenutno čitam Mausa Arta Spigelmena, aPersepolis mi je definitivno jedan od omiljenih… Svet duhova Danijela Klovsa, kao i Watchmen (kod nas nezgrapno prevedeni kao Nadzirači) Alana Mura i Dejva Gibonsa, zatim V kao Vendeta, također Mura iDejva Lojda, a nedavno sam čitala i Flex Mentallo Grenta Morisona, koji je jako kompleksan i slojevit, te definitivno zahteva više čitanja. Jednu od fantastičnih recenzija ovog stripa koju moram da preporučim, jer me je ostavila zapitanom na toliko nivoa, bez obzira da li ste čitali strip ili ne, napravila je Comicbook Girl. A još jedan strip, i to sa ovih prostora, koji dokazuje da domaći strip nije umro je Ljubazni leševiZorana Penevskog i Ivice Stevanovića.

Tvoj vrlo zanimljivi web site karakterizira minimalna uporaba tipografije u navigaciji i izostanak bilo kakvih uobičajenih ikonica, s apsolutnim naglaskom na ilustracije i kolaže, što i jest najvažnije. Predstavlja li to tvoju predodžbu funkcionalnosti u dizajnu? Je li ti site značajnije pomogao u dogovaranju novih poslova? Uopće, koliko truda i vremena ulažeš u samoopromociju i je li to neizbježno za svakog freelance ‘kreativca’?

Više puta sam razmišljala o funkcionalnosti svog sajta, pogotovo dok sam bila u prisustvu ljudi koji su pokušavali da kliknu na pravo dugme i shvate kako je organizovan. Jeste malo konfuzan ali ima neku svoju logiku, koja i ne mora svima biti prijemčiva. Mislim da je sajt neophodan umetnicima danas. Ako ne sajt, onda makar portfolio na nekom od online galerija (Behance, Cargo, Carbon…). Kada o nekom čujem nešto, prva stvar koju uradim da bih saznala više je da ‘guglam tu osobu’ i vidim šta radi. Meni je internet mnogo pomogao u prezentovanju rada i pronalaženju poslova. Vremenom naučite i kako to da radite, na koji način je najbolje predstaviti se, kako komunicirati sa drugima, koja mera je normalna za izbacivanje novosti na stranicama a da ljudima ne postane naporno… Online prisutnost je jako bitna stavka u ovom poslu. Ljudi se često iznenade kada im za neki posao kažem da su me jednostavno kontaktirali preko neta, nekad čak i preko Facebooka. Danas se valjda podrazumeva da ti za sve treba neka jaka veza, a ja verujem da je ovo jedan od retkih poslova gde se kvalitetan rad vrednuje i nagrađuje.

I za kraj: koju si to pjesmu uzela kao pozadinsku glazbu videa na konferenciji? Odmah mi je ušla u uho!

U pitanju su tri pesme: Mice Parade – Tales of Las negras, Mice Parade – Satchelaise i Apparat – Sweet Unrest.

razgovarao: